Књига о Јову 16

1 А Јов је одговорио овим речима: 2 „Много сам ја таквих ствари чуо, сви ви сте ми мучни тешиоци! 3 Има ли краја причању у ветар? Шта те то тера да ми одговараш? 4 И ја бих попут вас говорио да сте ви на моме месту, подбадао бих вас речима и климао главом на вас. 5 Али би вас уста моја ојачала, усне моје донеле утеху. 6 Ако бих говорио, свој бол не бих ублажио; ако бих ућутао, колико бола би ме напустило? 7 Ипак, он ме је изнурио; ти си ми затро све укућане моје! 8 Зграбио си ме, бол је сведок против мене; мршавост се моја подигнула да у лице ме оптужи. 9 Његов ме гнев раздире и спопада, на мене зубима шкргуће својим, душманин мој је на мене упро очи своје! 10 Разјапили су своја уста према мени, с презиром ми шамарају образе, окупљају се против мене. 11 Злотвору ме Бог је изручио, бацио ме у руке злобника! 12 Мирно сам живео, а он ме је уздрмао, за врат ме је дочепао, смрскао ме; себи ме је за мету ставио; 13 стрелци су ме његови окружили, нутрину ми је распарао без милости и жуч ми је по земљи просуо. 14 Пролама кроз мене све пролом за проломом, као ратник према мени тутњи. 15 За кожу сам своју, ја зашио кострет, у прашину достојанство своје уваљао. 16 Од ридања подбуло је лице моје, капци су ми попут смрти црни, 17 премда насиља нема у рукама мојим и моја је молитва чиста. 18 О, земљо, крв моју не прекривај! Не било места за мој вапај! 19 А сада, на небесима ено сведока мога! Да, мој бранилац је на висинама. 20 А моји пријатељи – моји посредници вајни! Око моје Богу плаче. 21 Ех, кад би се човек правдао са Богом као човек са човеком. 22 Још година која прохујаће и поћи ћу путем с којег повратка ми нема.